Situacija u Šidu, nakon prvih nedelju dana od kako su deca iz izbegličkih kampova sela u klupe lokalnih škola – znatno se promenila. Ružne slike građana koji protestuju ispred škola – više nema, a čini se da su promeni svesti najviše doprinela – sama deca – navode na N1.
Majka devetogodišnjeg Šuiba i osmogodišnje Sataiš u Avganistanu je predavala engleski. Sopstvenu decu, međutim, nikad dosad nije spremala za školu. Za dve godine, koliko traje njihovo izbeglištvo, prekočili su prvi i drugi razred.
“Kada se vratim u sobu nakon što ih ispratim, počnem da brinem, jer moja deca nikad pre ovoga nisu bila u školi. Ali posle toga, budem srećna, jer je njima to preko potrebno”, navodi Ferhat, izbeglica iz Avganistana.
U dvorištu prihvatnog centra u Principovcu još tridesetoro dece. Užina je u torbi, a glavna tema za razgovor su novi drugari iz škole.
“Tamo su sve dobri dečaci i dobre devojčice – prilaze da me pitaju da li mi treba knjiga ili olovka. Kažu mi – nemoj da se stidiš, mi smo ovde svi kao iz jedne zemlje. Stvarno mi je lepo”, priča Moin, izbeglica iz Avganistana.
Deca iz prihvatnih centara u školu idu organizovanim prevozom. Volonteri, od kojih je svaki zadužen za jednu grupu dece, pažljivo brinu da neko ne izostane.
Kada majke decu isprate i obavezno upozore da je napolju hladno, đaci se okreću domaćem zadatku – učenju srpskog jezika. Neki od njih kažu da im lakše ide pevanje nego pričanje.
U školu stižu na vreme, nakon čega se đaci dele po razredima. Najviše dece iz prihvatnog centra su osmaci, a oni s kojima dele školske klupe uglas kažu – novi drugari su se odlično uklopili.
“Deca iz naše škole su se skroz OK ponela prema njima i stvarno ih sad gledamo kao na članove naše porodice”, kaže jedna učenica.
“Ne shvatamo koliko volimo svoj dom, a s njima kad pričamo shvatimo koliko im to sve nedostaje”, dodaje druga.
Svemu ovome prethodili su protesti roditelja pojedinih đaka, koji nisu želeli da izbeglička deca idu u školu zajedno sa njihovom. U školi kažu, nakon što su deca roditeljima objasnila da problema nema, bura je utihnula.
“Ti protesti su bili samo iz neobaveštenosti i nepripremljenosti. Mislim da se to stišalo i da toga više neće ni biti, i da Šid u onom svetlu u kom je ranije bio prikazivan više ne bi trebalo da bude”, navodi Dalibor Farbaš, direktor OŠ “Branko Radičević”.
Kad zvoni za kraj, svako dete ide kući – neki u Šid, a neki u izbeglički kamp.
Jedini problem s nastavom, koji deca iz prihvatnih centara kažu da imaju, je u tome što traje prekratko. Naime, po planu, oni imaju samo dva školska časa dnevno. Nakon toga, autobus ponovo dolazi po njih i vozi ih nazad u prihvatni centar.
IZVOR: N1
Dodaj Komentar