Srđan Ognjanović, nekadašnji je direktor Matematičke gimnazije u Beogradu. Gimnazija je, kako ranije, tako i pod njegovim vođstvom, iznedrila mnoge talentovane klince. Oni su potom harali domaćim, ali i najprestižnijim svetskim univerzitetima. Srđan Ognjanović rado je pristao na intervju koji radimo, a kako bi drugačije u doba korone, nego telefonom. I on i mi radimo od kuće. Baš kao što od kuće uče i današnji đaci. Uz zdravstveni sistem koji je svakako na najvećem ispitu, pred velikim izazovom našao se danas i srpski obrazovni sistem. Ovo je, verovatno, najveći ispit za srpsko obrazovanje od 1999. godine i bombardovanja kada se, takođe u martu, škola našla na udaru.
Školska godina tada je prekinuta. Ovog puta, međutim, pronađeno je alternativno rešenje koje, bar za sada, funkcioniše. Kakvi će biti rezultati, videćemo kasnije. Oni skloni ironiji rekli bi da je koronavirus za par dana uspeo ono što Ministarstvo prosvete nije uspelo za nekoliko godina, da u Srbiju uvede učenje na daljinu. Jeste sve to urađeno na brzinu, možda i pomoću štapa i kanapa, ali činjenica je da je sistem prilično brzo organizovan. Samom Ognjanoviću sistem školovanja na daljinu nije nepoznat. Jer od kada je otišao u penziju Srđan Ognjanović radi u privatnoj školi koja svojim đacima pruža i tu mogućnost. Samim tim je i pozvan da oceni dosadašnje funkcionisanje, ali i da predloži neke inovacije i poboljšanja. A njegove prve ocene su pohvalne.
Interesantno za sada
– Od kako sam otišao u penziju, radim u privatnoj računarskoj gimnaziji. Otprilike i mi tamo radimo tako, preko platforme, deca imaju svakodnevno časove, domaće zadatke, đaci šalju mejlove, mi im šaljemo odgovore, gde su pogrešili, ispravke itd. Ovih prvih nedelju dana se prilično intenzivno radi. Čini mi se u pojedinim momentima i više nego da se redovno ide u školu. Jer je đacima ovaj sistem interesantan. A kako čujem i od kolega u velikom broju drugih škola svi su našli neki način da kontaktiraju sa đacima i to dosta dobro funkcioniše. U današnje vreme sva deca, osim nekih izuzetaka koji nemaju te mogućnosti, mogu od kuće, telefonom ili računarom da se uključe u rad. Dosta dobro to funkcioniše. Naravno, koliko će to dugo moći, ne znamo. Đacima je za sada interesantno – kaže Srđan Ognjanović na početku razgovora za “Ekspres”.
Potrebna unapređenja
Da li to znači da treba razmišljati o nekim inovacijama u načinu izvođenja nastave? U kom smeru bi to trebalo da ide?
– Čini mi se da je to idealan način, možda ne u ovom trenutku, ali recimo da možemo da prelistamo šta može da se unapredi od jeseni. I sam sam počeo, na poziv iz Ministarstva, da snimam časove. Prvog dana sam snimio dva časa za drugi razred srednje škole, a onda je došlo do toga da oni stariji od 65 godina ne mogu da izlaze, tako da sam morao to da napustim. Želim da vidim kako to ide i kako to izgleda. To je odlična ideja. U razgovoru sa kolegama iz Ministarstva stekao sam utisak da je najosetljivija nastava informatike, da je tu najveći problem, i to ne samo u srednjoj školi, već pogotovo u osnovnoj, jer sada je to krenulo već od prvog razreda. Nema dovoljno nastavnika, nema dovoljno profesora, nema dovoljno znanja… Često učenici znaju više od nastavnika, i u mnogim situacijama ti časovi postanu neefikasni. Idealno bi bilo kada bi Ministarstvo napravilo, organizovalo, pripremilo određen broj časova, a možda čak i sve časove za sve razrede tokom cele godine. Ne mora to da bude svih 45 minuta: neka bude pola časa ili 35 minuta, ali da to svima bude dostupno. Pa da mogu kasnije u školi na času da analiziraju. Ili da pola časa emituju snimak koji je pripremilo Ministarstvo, a da drugu polovinu časa zajednički rade zadatke, da na neka pitanja odgovore zajednički. To bilo veoma dobro za nastavu iz informatike i mislim da bi to bilo sjajno. Verovatno je da nešto tako može i za druge predmete da se uradi, ali potrebno je pre svega za informatiku.
Informatika problem u digitalnom dobu
Paradoksalno je da u situaciji kada je onlajn nastava jedina opcija mi imamo najviše problema sa informatikom.
– Jeste, ali šta sada da radimo. To su nove tehnologije, teško to ljudi mogu da prate, a pogotovo stariji nastavnici koji to nikada nisu ni učili. A sada treba sve sami da postignu. Treba da idu u penziju za godinu-dve i sada da sve uče iz početka. Objektivno to je zaista teško.
Da li je zaista korona uspela ono što Ministarstvo nije uspelo u prethodnih par godina?
– Šteta je, opet mislim na Ministarstvo, što ranije nisu došli do te ideje. Zašto to nije moglo da se uradi i prošle godine ili pre dve godine. Pa da se natenane, preko leta, nađu najbolji predavači, edukatori, da se rade korekture. Gledajući to, bez ikakve želje da budem zlurad, ali vidi se da pojedine kolege kada stanu pred kamere, pomalo zamuckuju, pa onda pojedini časovi ne izgledaju onako kako bi trebalo didaktički i metodički da bude, od lakšeg prema težem, nego su onako malo izbrkani. A to je sve posledica toga što je rađeno na brzinu, pa sa malim brojem nastavnika… Jer nije raspisan konkurs na koji bi se ljudi javljali, pa da možete da izaberete, nego je to bilo više „molim vas, dođite da učinite, da pomognete, nema nikog u ovoj situaciji”. To je problem. To bi svakako mnogo bolje bilo i moglo bi da se veoma, veoma unapredi u budućnosti.
Dečje bolesti
Dobro, ovo su te neke dečje bolesti.
– Ali moram da kažem da je to izvanredno. Da ne ispadne da samo kritikujem. Oni su u petak dobili zadatak da počnu nastavu na daljinu i već u subotu i nedelju su počela prva snimanja. Napravili su, zaista, jedan podvig. To je grandiozan poduhvat u ovoj situaciji. Stvarno je zadivljujuće. Znate li koliko tu treba, mislim najmanje pedesetak predavača okupiti, organizovati, treba televizija da se organizuje, da se škola pripremi, učionice… A posle toga treba to montirati, srediti za emitovanje. Jer ne rade sve škole istim tempom, pa su u Vojvodini imali ranije raspust, pa je onda produžen raspust… Dakle, jedan vrlo ozbiljan problem je da se sve to ujednači tako da detetu i iz neke seoske sredine, ali i detetu iz „kruga dvojke“ bude razumljivo, da bude interesantno.
Nisu zapostavljeni ni učenici koji uče na jezicima nacionalnih manjina.
– Da. Kompletna nastava na jeziku manjina je dodatni problem. Pre svega imate vrlo malo nastavnika koji bi to mogli u ovom trenutku da rade. I ko će sada matematiku da drži na rumunskom, slovačkom…. To je baš ozbiljna stvar. A za relativno mali broj đaka.
Kako će biti organizovano ispitivanje, ocenjivanje?
– E to je sada već mnogo veći problem. Ministar je govorio o formativnom i sumativnom ocenjivanju, to je sve lepo i krasno…
Ocenjivanje
Šta znači formativno, a šta sumativno, da prevedemo na običan jezik?
– Jedno je klasično ocenjivanje, a drugo je ocenjivanje preko raznih utisaka, grupnih radova, projekata… Naravno da može i jedno i drugo. Ali, ipak, velika većina nastavnika i profesora voli ovo klasično ocenjivanje, pismenu vežbu, usmeno ispitivanje na tabli… A to će biti veoma teško izvodljivo. I stvarno ne znam, a pre svega, niko ne zna dokle će ovo trajati. Ali postoje mnoge mogućnosti. Setimo se kako je bilo kada je bilo bombardovanje. Tada je prekinuta škola i školska godina je završena. Niko nije ponavljao, nije bilo prijemnih ispita, svi su upisani. I to je, naravno, moguće da se uradi u nekom ekstremnom slučaju. Moguća su razna testiranja na daljinu. Recimo da se da probni prijemni ispit, kao mala matura, da deca rešavaju kod kuće. Ali ne može tako neki pravi ispit da se sprovede. Na primer, ne može prijemni ispit za Medicinski fakultet da se radi od kuće. Tu bi bilo vrlo sumnjivo ko bi tu kome radio i pomagao. Možda bi prijemni mogli da se pomere za avgust ili za septembar. Možda ne za srednje škole, ali za fakultete je to važno. Tako je nekada bilo, pre mnogo godina, prijemni ispiti su bili u septembru. Moguće je da se to tako i uradi. A što se tiče ocenjivanja, to je sada otvoreno pitanje. Sve je moguće. U nekim komotnim okolnostima, ako se sve završi, recimo, sredinom maja, onda bi i moglo da se organizuje ocenjivanje i da se proveri šta su đaci naučili. Videćemo, sve to zavisi od vremena i od trenutka kada će situacija biti normalizovana, kada će biti ukinuto vanredno stanje.
Učenje na daljinu – budućnost obrazovanja
Šta bismo mogli da izvučemo kao najveću korist iz ove novonastale situacije kada je reč o unapređenju sistema obrazovanja u budućnosti?
– Ja gledam u budućnost obrazovanja ne samo kod nas nego i na svetskom nivou. U velikim zemljama, onim sa velikom površinom i malom naseljenošću, kao što su Kanada i Australija, učenje na daljinu je vrlo ozbiljna stvar. Negde sam pročitao da u tim zemljama gotovo polovina učenika uopšte i ne ide u školu nego kod kuće uče na taj način.
Da li je to na svim nivoima?
– Počinje već od osnovnog nivoa. Ko će sad u Australiji gde imate jednu farmu u krugu od 500 kilometara ili više da mu dolaze nastavnici. To je nemoguće. Eto, to je budućnost i sigurno će moći da se izvuku neke pouke. Naravno, neće sve škole biti takve i neće svi đaci da uče na daljinu. Biće i starih škola. Ali ima, recimo, seoskih škola gde jedna učiteljica ima dva ili tri đaka. Veliki je broj takvih škola. Mi smo, kada se to tako gleda, zemlja sa najmanjim brojem učenika po nastavniku u Evropi. Eto, da smo mi u nečemu najbolji, bolji od Finske. Ali to je zbog tog velikog broja seoskih osnovnih škola sa veoma malo đaka.
Prosek i budžet
Zato ćete na drugom mestu imati odeljenje sa 35 đaka i onda taj prosek govori nešto što nije baš istina.
– To veoma mnogo košta i to mnogo opterećuje budžet. A prosveta ima ionako tanak budžet. I kada ne bi bilo toga, da ne kažem da bi se udvostručila plata, ali to je neminovnost. Možemo mi da nalazimo i razloge da to nije dobro, jer će neko reći da će, ako se ukine škola u selu, nestati i selo. Ali to će morati da se prihvati. Tehnologija je sve bolja i bolja. Ko je mogao o nečemu ovakvom da razmišlja pre deset godina. A pogledajte sada, tehnologija sve više i više napreduje. To su sve nove mogućnosti. Predavanja mogu da budu mnogo interesantnija nego ona na klasičnom času. Ne može profesor na tabli da izvede sve od onoga što može da pripremi na računaru, da ubaci neka pitanja, neke odgovore, kratke testove da za dva minuta đaci odgovaraju i putem telefona. To su izvanredne stvari koje mogu da se urade. To ćemo iz toga sigurno izvući. Naravno da sada psiholozi i pedagozi nalaze i mnoge druge stvari koje su dobre, da roditelji sada imaju mnogo više vremena da budu sa decom, da su đacima dosadile igrice pa više nisu dan i noć pred ekranom samo zbog toga, već da rade nešto i za školu. Tu može i mnogo drugih dobrih stvari da se nađe.
A sa druge strane, negativna stvar je zato što nema klasičnog dečjeg druženja u školi ako je već sve prebačeno onlajn.
– Svakako to je ozbiljan nedostatak, ozbiljan problem. Ali, ipak nije sve tako crno, ipak i poneko zrnce dobrog može da se izrodi iz ovoga.
Ukidanje seoskih škola – za i protiv
Šta može da nam bude korisno? Ako neko kaže da će da se ukinu škole u selima i da će onda nestati i sela, postoji li mogućnost da obrazovanja na daljinu zašto zapravo zadrži decu na selu? Zašto bi dete napustilo selo ako može i od kuće da uči?
– To je po mom mišljenju posebno karakteristično za fakultete. Vidite imamo situaciju da jednom prosečnom srednjoškolcu koji završi školu u unutrašnjosti Srbije jedini cilj da dođe u Beograd, da završi fakultet i da ostane u Beogradu. Ako ne u Beogradu, a onda u Novom Sadu ili u Nišu, ili u Kragujevcu. I zato dolazi do povećanja broja stanovnika u gradovima, a smanjivanja populacije u manjim mestima. A kada bi postojala mogućnost učenja od kuće, zamislite koliko bi to za tu decu bilo povoljnije. Oni bi živeli u svojoj sredini, u svom okruženju. U Beograd bi došli ili u Niš, samo da polažu ispite, a nastavu bi mogli da prate preko računara, preko interneta. Čak bi mogli da rade i neke kolokvijume, jer neće sami sebe da varaju, šta znaju, a šta ne znaju. I onda samo dođu i polažu ispit. Tada bi mnogo verovatnije bilo da će ti mladi ljudi i ostati u svojoj sredini. Čak mislim da će to vratiti mlade ljude i zadržati ih u njihovim sredinama, a neće ih oterati.
Depopulizacija
Time zapravo možemo da utičemo i na problem depopulizacije određenih delova Srbije.
– Da, svakako. A pogledajte koliko je to povoljnije za njih, za njihove roditelje, ako dete sedi kod kuće, jer ne moraju da plaćaju domove, stanove putovanja, sve te silne troškove koje su imali. A ako je neka porodica koja se bavi poljoprivredom, dete može da pomogne nešto oko domaćinstva, u bašti da nešto uradi, a i da prati predavanja na fakultetu. To bi bila veoma kvalitetna nastava, možda nekada čak i jedan na jedan, ili sa manjim brojem studenata gde mogu da postavljaju pitanja…. Može da bude čak i mnogo povoljnije u nekim situacijama nego klasično studiranje.
Da li bi to moglo i da skrati prosečno vreme studiranja? I da li bi studenti bili fokusiraniji na to što rade, a ne na neke druge stvari.
– Ne znam kako je sada, ali ja sam davno bio student. I kada smo mi studirali profesor u sali drži predavanja, nemaju svi udžbenike, mi prepisujemo, ne čujemo dobro, zapišemo pogrešno… A sada vi sva ta predavanja imate na Internetu, možete da ih vratite nazad. Pa imate sva pitanja koja su studenti postavljali, pa vratite ako vam nešto nije jasno, jednom, drugi put, pa treći put. Mnogo je lakše raditi tako i studirati, nego uz klasično čitanje iz knjige… Tu se vidi i prednost tehnologije koja u obrazovanju ima veliku primenu. To je jednostavno budućnost obrazovanja. I tu nema govora.
Neki fakultet su sa tim već počeli, imaju takve mogućnosti.
– Konkretno znam za Računarski fakultet i školu u kojoj već godinama radim. Oni imaju već neko vreme učenje na daljinu i deca iz unutrašnjosti imaju mogućnost da na daljinu slušaju predavanja.
Kakva su iskustva?
– Veoma povoljna.
I među profesorima i među učenicima?
– Kako da ne. Naravno.
Potrebne promene metoda rad
Šta bi bio sledeći korak kako bi učenje na daljinu postalo normalna stvar kod nas?
– Škole postoje ovakve kakve su, ali bi da određen broj, a možda čak i sve časove ili veliku većinu časova, učenici i nastavnici mogli da pogledaju preko Interneta. Da u pola časa neki ozbiljan predavač, izuzetan predavač, održi predavanje, objasni stvari, a drugu polovinu časa da nastavnik sa svojim učenicima vežba, da analiziraju, da urade zadatke koje im oni postavljaju. Mislim da bismo imali i kvalitetna predavanja i mnogo efikasnija, jer bi se brže prelazilo gradivo, đaci bi to lakše usvajali. Na primer, ako je neko bolestan i ne dođe na čas iz nekog razloga, on može od kuće da to pogleda i da nadoknadi.
To bi opet značilo i neke promene u samom metodu rada i veću interakciju između dece i predavača. Da ne bude samo ono klasično slušanje predavanja, klimanje glavom, prepisivanje. To je rak rana našeg obrazovanja, generalno.
– Znate šta je dobra stvar. Mi već godinama, decenijama, upravo o tome pričamo kako to nikako nije dobro, da ne mogu predavanja da budu dosadna, đaci slušaju, ne slušaju, dremaju, da to ne sme da bude. Đaci moraju da budu uključeni. U početku je teško išlo, pa onda sve bolje i bolje. U stvari, to je prirodno jer ovi stari profesori, oni koji su završili fakultete 70-tih godina, sada odlaze u penziju a dolaze sve mlađi i mlađi. Oni imaju i nove ideje i bolje se snalaze u svim ovim novim sistemima i tehnologijama, i polako unapređuju nastavu. Imao sam priliku da obiđem celu Srbiju, držao sam neka predavanja i video sam da je u mnogim školama to efikasno zaživelo, veoma uspešno. Ima mnogo sjajnih, mladih profesora koji već rade na taj način sa svojom decom.
Problem nastavnog kadra
To je i pitanje nastavnog kadra koji u nekim situacijama nije bio dorastao novonastalim okolnostima.
– Kako da ne. Klasična situacija u osnovnim školama. Nastavnik tehničkog sada odjednom mora da predaje informatiku. Čovek se nađe stvarno u nebranom grožđu. Ne zna ni odakle da počne, ni gde ni šta da radi.
Bilo je toga i u gimnazijama.
– Ima toga masovno u školama. I u gimnazijama. I onda nastaju problemi. Evo to je jedan način da se to prevaziđe. Ne mislim da će doći, i ne bih voleo da dođe dan da nastavnike potpuno ukinemo i da neki roboti drže predavanja u školi. Ipak je taj ljudski faktor veoma značajan.
Bilo je priča o hologramskim profesorima…
– Da to je isto jedna varijanta, međutim…. Hologramski profesori, pa može, ali da ipak postoje i oni profesori koji su sa đacima u učionici i da zajedno sa njima objasne. I da oni posle to zajedno analiziraju, komentarišu. Ipak taj ljudski kontakt je veoma važan. Jer nije škola samo učenje. Škola ima i mnogo drugih delova, iz zone vaspitanja, i ne samo vaspitanja nego i prosuđivanja učenika. Razredni starešina je neko ko se pamti za ceo život. To je čovek, ili žena, koji su nam pomogli u nekim situacijama, za nas mnogo teškim, a koje nismo mogli sa roditeljima da podelimo. Sve je to škola značila. Nije škola samo mesto gde ćemo nešto da naučimo.
Napredak samo u slučaju nužde
Da li je moguće da kod nas mora uvek da se dogodi nešto drastično da bismo napravili korak ili dva napred?
– Izgleda da jeste. Mi smo ljudi, stvarno, sposobni. Ja to vidim na svakom koraku. Recimo, na ovim takmičenjima, ne samo matematičkim, nego i na sportskim, umetničkim. Mala smo zemlja, a vidite da ipak postižemo velike rezultate, bolje od većih zemalja koja imaju ogromna ulaganja. Zaista smo sposoban narod, i to je fakat. Ali verovatno smo malo lenji, opušteni, ne znam šta. Kažemo, videćemo, ma nema veze. A onda kada nas nešto ovako natera, kao i ona situacija kada je bilo bombardovanje, kada smo odlično funkcionisali… I sada, iako je vanredna situacija mnogo brzo smo se snašli. Dakle, možemo da funkcionšemo. Ali zašto nismo takvi uvek? Eto to je verovatno neka genetika.
Dodaj Komentar