Srđan Verbić je na mestu ministra prosvete bio svega nešto više od dve godine. Kako iza svakog ministra gotovo po pravilu ostaje više zamerki nego pohvala, tako je i sa Verbićem. Ono što svi pamte je njegov pokušaj da na neki malo bolji način uredi pitanje izdavanja i štampanja udžbenika. To je tada izazvalo oštru reakciju velikih izdavačkih kuća kojima su udžbenici osnovni biznis, a u krajnjoj liniji dovelo je i do toga da za njega ne bude mesta u narednom sastavu vlade. Sa Verbićem za „Ekspres“, osim o udžbenicima i nastavnim programima, razgovaramo i o mnogim nedoumicama o tome kako će nastava u srpskim školama da izgleda od septembra, da li smo i šta smo naučili iz prvih meseci obrazovanja pod koronavirusom i kako ćemo to što smo naučili da primenimo.
„Očekivano je da ne znamo šta će biti od septembra, jer to ne zavisi samo od nas. Zavisi pre svega od pandemije. Ovo može da potraje veoma dugo, tako da mislim da rešenje mora da bude fleksibilno i da bude priprema za dugotrajnu nastavu celog obrazovanja u uslovima pandemije. Dakle, ono što je bio eksces, akcija koja je urađena na brzinu u martu, treba da dobije malo drugačije oblike. Mora da dobije trajniju formu. Jedna je stvar objasniti i nastavnicima i učenicima da nešto sada u vanrednim okolnostima mora da se uradi na oruk.
Normalne vanredne okolnosti
A potpuno druga stvar je da su te vanredne okolnosti, zapravo, normalne okolnosti. Da je to kako se radi onlajn novo normalno. Ne radimo to da zakrpimo nedelju ili dve, pa ćemo posle da nadoknadimo nešto u školi. Ne, možda nećemo da nadoknadimo ništa od toga. Možda će sledeća školska godina cela biti onlajn. Mora od toga da se pođe, da ovo zapravo nije izuzetak, da nije nešto što je privremeno, već da moramo da nađemo rešenja i ako ovo potraje do kraja sledeće godine“, kaže za „Ekspres“ Verbić koji je danas predavač na FEFA fakultetu.
Deluje kao da se nekako ne snalazimo u tome, jer niko nije to na taj način predstavio.
„Iskreno da kažem, ne znam zašto. Jer još u martu bilo je prilično jasno da ovo nije stvar koja se završava brzo i da sve oruk varijante brzo troše i nastavnike i učenike. Dakle, stresno je i za jedne i za druge, vrlo iscrpljujuće. A posle toga se dolazi u fazu – dobro, šta sad, kako dalje, kako da nađemo motivaciju? To jeste sada možda i najvažnije pitanje. Kako u ovim uslovima motivisati učenike i nastavnike da se ozbiljno radi? Treba poći od toga da vidimo šta su prioriteti. Mnogo toga nije prioritet i treba te stvari odmah ukloniti.
Ono što nije prioritet je bilo kakvo ocenjivanje, provera znanja. Dakle, to nam stvarno ne treba. Mnogo je važno sada da se čuje šta oni misle, šta su im problemi. Kako su radili domaće zadatke? Šta im nije bilo jasno? Da li su učili iz knjiga ili su radili samo onlajn? Milion nekih pitanja o kojima treba da daju svoje mišljenje i učenici. Konačno da oni postave pitanje, a da nastavnici na to što bolje reaguju.“
Kako motivisati nastavnike i učenike?
Da li ih je iko pitao do sada nešto?
„Vrlo malo. I jasno je zašto je vrlo malo. Kanali komunikacije koje su nastavnici imali sa učenicima bili su prilično jednosmerni. Oni su davali zadatke, a na onlajn predavanjima nastavnici su pričali. Da svi učenici pričaju jeste prilično nezgodno i tehnički zahtevno. Nije toliki problem za učenike da pročitaju lekcije i da odgovore na pitanja, kako se to radilo u martu, aprilu, maju. Problem je što su oni sa druge strane internet žice negde u svojoj kući sami, ne vide svoje drugove, ne čuju se komentari, ne vide se. Oni gube motivaciju. Ne znaju čemu sve to. Dakle, nije lako bilo kome pa ni onim najuspešnijima, koji grizu, ni njima nije lako da nađu motivaciju, a kamoli onima kojima je skoro nemoguće da rade u svojim kućama, gde je mali prostor, više ljudi, stalno neka buka…
Njihova motivacija da sada sednu i uče je najveći problem od svega. I oni bi svakako morali da kažu svoje mišljenje, da se otvore, da počnu da pričaju o tome, kako im izgleda dan, šta ih muči. Ova pandemija je istovremeno i ozbiljna prilika za učenje o stvarima koje nam nisu bile svakodnevno u fokusu. Mi smo vrlo malo u školama učili o tome kako se snaći u vreme neke katastrofe, pandemije, kako preživeti smanjenu mobilnost, kako preživeti to da malo komuniciramo sa svojim najbližima, kako provesti vreme zatvoren u kući. Niko neće napraviti nikakav ozbiljan pomak ukoliko se na ta pitanja ne bude odgovaralo.“
Mnogo je lakše sakriti se u virtuelnoj učionici
Kažete da je komunikacija bila jednosmerna. Koliko je to odgovornost i roditelja, bar za mlađe razrede, da li su pokušavali da ostvare dodatnu komunikaciju sa nastavnicima?
„Nastavnicima je ovo bilo mnogo teže nego rad u školama. Kada ne mogu da razgovaraju sa decom, kada ih ne vide na okupu, svaka komunikacija traži mnogo više vremena. Ako komuniciraju preko imejla, onda treba svaki od tih imejlova pročitati, odgovoriti na njega smisleno. Bez obzira na to koliko se trudili da urade posao kako treba, njima se neki đaci potpuno izgube. Ako im nisu pred okom, njih nema u toj virtuelnoj učionici. Mnogo je lakše sakriti se u zadnju klupu u toj virtuelnoj učionici da te niko ne vidi, nego što je u pravoj učionici. Zaista mnogi učenici nisu prisutni. Ne znamo šta se sa njima dešava. Da li su išta pročitali, da li su uradili i jedan domaći zadatak?
Bilo bi naravno dobro da nastavnici mogu da ih kontrolišu. Ali zaista nema vremena. Bilo bi idealno kada bi svi učenici mogli da budu istovremeno na nekoj platformi, poput Zooma pa da se u prozorčićima pojave, da se javljaju za reč, da diskutuju. Mi, međutim, imamo 20 odsto učenika koji uopšte ne mogu da se uključe u onlajn nastavu. Oni nemaju tehničkih mogućnosti. Kod njih nema interneta, nemaju računare, tablete, sa kojih bi to mogli da izvedu, niti to mogu da imaju. U startu gubimo 20 odsto dece i to uglavnom iz najugroženijih porodica, onih kojima je pomoć najpotrebnija.“
Obrazovanje mora biti svima dostupno
Kako rešiti taj problem? Oni imaju pravo na obrazovanje.
„Apsolutno. Obrazovanje je nešto što svima mora da bude dostupno. Ukoliko to nismo u stanju da ispunimo, onda ovo nije obrazovni sistem. Onda je to loša zamena za obrazovanje. Za obrazovni sistem je, mislim, prvi i najvažniji zadatak da se vidi gde su ti đaci, da se na neki način omogući da obrazovanje bude svima dostupno. Da se prosto nađe rešenje i da se to što je onlajn svima učini dostupnim.“
To je možda trebalo već uraditi?
„To je zadatak u koji bi morala da se uključi cela zajednica. Ne bi bilo ništa loše da neke javne ustanove obezbede neke prostorije, internet, računare. Na mnogim mestima se radi od kuće. Mnogo toga funkcioniše tako što ljudi rade onlajn, a neki računari, nekakav prostor koji je opremljen tako zvrji prazan. Naravno, to nije mesto gde će se okupiti celo odeljenje. Ne, neće. Za 80 odsto učenika imamo rešenje od kuće, ali za onih 20 odsto treba naći kakvo-takvo rešenje.“
Iskoristiti kapacitete
„Naravno, prvo škole. Ukoliko postoji mogućnost da mali broj đaka dolazi, ako se proceni da je to nekima od njih važno u smislu da ne mogu da rade u svojoj kući.“
Ili iskoristiti školu ako postoje kabineti sa računarima.
Sve što nas je zadesilo u martu bilo je iznenađenje. Ljudi su reagovali na oruk. Da li je vreme od tada upotrebljeno na pravi način i da li se misli o tome kako će sve funkcionisati od jeseni?
„Nije, zato što se sve vreme postavljalo, čini mi se pogrešno, kao da krpimo ceo proces, čekajući kraj. Pa ćemo onda u školu, pa će onda biti normalno. A šta ako ne bude tako? Šta ako ovo zaista postane novo normalno, ako posle ovoga budemo imali drugi talas? Ne možemo da se ponašamo prema ovoj situaciji kao prema nečemu što – evo samo što nije prošlo. Ne, prosto ovo je sada normalno. Nadajmo se da će biti drugačije. Ali moramo u ovim uslovima da imamo redovno obrazovanje. Ovo nam je sada redovna situacija.“
Redovno obrazovanje u neredovnoj situaciji
Kako imati redovno obrazovanje u neredovnoj situaciji koja je postala redovna?
„Da, tako je. Zemlje koje su imale iskustvo SARS-a i MERS-a prethodnih godina su se mnogo bolje snašle u ovoj situaciji. Oni su izvukli pouke iz toga i rekli – ok, sada obrazovanje izgleda ovako. Koliko dugo – ne znamo. Ali mi ne možemo da čekamo da pandemija prođe pa da se vratimo i da nadoknadimo propušteno. Ne, nećemo ništa nadoknaditi. Svaki dan je važan. Dvosmerna komunikacija je najvažnija od svega. Dakle, ako su učenici zatvoreni, ako ne mogu da kažu šta misle, oni nemaju motivaciju za učenje. Vrlo im je teško da bilo šta od toga urade kako treba. I da su najlakši domaći zadaci, oni ih rade mehanički. Nemaju mnogo koristi od toga. Jedan od najvažnijih elemenata škole je socijalni momenat, da učenici budu zajedno, da u interakciji sazrevaju. Ok, to sada nije moguće na taj način, ali hajde da vidimo koji je to drugi način.
Ono što je takođe bilo iznuđeno rešenje je da su se učenici previše spremali za prijemne ispite, zaključivanja ocena, zato što je sve to krenulo pri kraju školske godine. I onda je bilo, hajde da vidimo koji su to predmeti najvažniji, šta će se polagati na prijemnim ispitima. Potpuno su zanemareni neki drugi predmeti koji su morali da budu veoma važni. Svi predmeti gde se tražilo da đaci budu samostalni, da budu kreativni, da se izraze na pravi način, bili su zapostavljeni. Akcenat je bio na onima gde treba nabubati. To je tako suzilo fokus, da je od škole ostalo samo maltene ono što se daje na privatnim časovima pred neki ispit. Ne, ne treba nam to. Nama treba sve ono drugo uz to. Počevši od onih časova odeljenske zajednice, gde se okupe đaci, pa diskutuju na neku temu, od proslava rođendana…
Znanje je važnije od ocena
I ova onlajn škola bi morala da izgleda tako da se, kada je nekom od drugara rođendan, okupe na Zoomu i kažu – srećan rođendan. Da se oseti taj momenat da su oni tu zajedno. Nije važno samo da se urade domaći zadaci iz matematike i iz gramatike.“
Govorite o ispitivanjima i ocenama. Naši učenici već godinama prilično loše prolaze na, recimo, Pisa testovima. Kako će se ovo odraziti u narednom ciklusu?
„Ovo će se odraziti na sve. Sledeći ciklus Pisa testiranja je odložen za godinu dana, za 2022. godinu. Sada su važni, i na to treba da obrate pažnju svi oni koji su u procesu obrazovanja – ciljevi obrazovanja. Dakle, ne nastavni program koji je pisan za neke druge okolnosti. Nastavni program je pisan u odnosu na šire obrazovanje. Oni su nam važni u ciljevima, da omogućimo formiranje samostalnog čoveka, da se razvije ličnost, da se razvije interesovanje samostalnog učenja, tolerancija, empatija. To su ciljevi obrazovanja.“
A da li ih ostvarujemo?
„Na njih moramo da se vratimo. To je ono što je starije od programa. Dakle, ako je sličnost trouglova nastavna jedinica, a ovamo vidimo da postoji ozbiljan problem u komunikaciji, hajde da se vratimo na ozbiljan problem. Sličnost trouglova jeste važna lekcija, ali može da se nauči i kasnije. A ono što su problemi, na primer, zdravstvenog obrazovanja… Mi u školi imamo kao važan cilj zdravlje i zdravstveno obrazovanje – zašto peremo ruke, zašto je važna prevencija, zašto je važna vakcinacija…“
Zdravlje pre svega
Ali vrlo malo vremena im se posvećuje. Tek sa pandemijom je počelo da se potencira na tome.
„Da, i treba iskoristiti priliku da se više o tome priča. Ne samo sad. Dakle, ako nas je već situacija naterala da se time bavimo svakodnevno, hajde više o tome da se diskutuje na nastavi. Nastavnici biologije su te lekcije zanemarivali, nastavnici razredne nastave takođe su malo zanemarivali. Eto sada prilike. To je aktuelna tema. Hajde da se tome više pažnje posveti. Hajde da budemo razumni i napravimo sada prioritete. Prvo su nam važni ciljevi vezani za zdravlje. A ono što dolazi kasnije, kada imamo zdrave i motivisane učenike, onda radimo ono drugo.“
Tu dolazimo do problema koliko su nam programi adekvatni, kakvi su udžbenici koji se koriste?
„Programi nam nisu loši, realno. Prilično su sadržajni, zaista ima smisla to učiti. Činjenica jeste da možda ima previše sadržaja i da su tamo stvari koje nepotrebno opterećuju učenike. Možda bi bilo bolje da se to vreme posveti nekim malo jednostavnijim temama. Da se više diskutuje da bi bolje savladali učenici, nego da se pošto-poto dođe do nekih tema koje su komplikovane i služe samo zato da bi se upisalo u dnevnik da je rađeno. Nema potrebe za tim. Hajde prvo da pogledamo šta su ciljevi i šta su ishodi koje smo zacrtali. A tek na kraju dođe program, ako je primeren ovoj situaciji. Hajde da ga ostavimo po strani i da uzmemo samo one delove programa koji su nam sada neophodni.“
Nemamo bolje kadrove od onih koje imamo
I tu treba voditi računa šta će da se uzme.
„U Strategiji obrazovanja i u Zakonu o obrazovanju stoji da nastavnici sami mogu da biraju deo programa i da škole same to mogu da rade. Ali to se skoro nikada ne dešava. Sada je upravo momenat gde samostalnost i inicijativa nastavnika treba da dođu do izražaja.“
Imamo li dovoljno sposobne kadrove da pokažu tu inicijativu?
„Druge nemamo. Treba se osloniti na ono što sada imamo. Mi ne možemo da biramo situaciju. Bilo bi bolje da imamo više nastavnika u ovoj situaciji. Da imamo možda i po dva učitelja u učionici kao u nekim drugim zemljama, ali to sada ne možemo da biramo. Možemo da konstatujemo da nemamo dovoljno ljudi. Možemo da konstatujemo da nisu dovoljno kompetentni, ali tako je. Sa onim što imamo treba raditi najbolje moguće. Nastavnicima treba dati istovremeno i slobodu izbora u pogledu onoga što se tiče programa. Ali to istovremeno znači i veću odgovornost.“
Neodgovarajući programi
I da se onda kroz neko ocenjivanje to kasnije adekvatno nagradi ili sankcioniše?
„To će biti i vrlo teško, jer bi to zahtevalo još dosta administracije koja sada nije prioritet. Jedino što treba da ostane isto, neophodno je da ostane isto, to su ciljevi obrazovanja. Ako tamo kaže da je cilj da formiramo samostalnu, nezavisnu, svestranu ličnost koja će biti sposobna za rad, za učenje, za život u društvu, to je ono što se ne menja. U svim okolnostima, pa makar one bile i ratne, to treba da bude cilj. Mi hoćemo da neko ko izađe iz škole bude dovoljno svestan svojih mogućnosti.
A ono što je mnogo manje važno je niz konkretnih koraka kako smo do toga stigli. Program je pravljen za neku drugu situaciju, gde 25 đaka sedi u školskim klupama, ima pet časova po 45 minuta… I taj program je pod znakom pitanja. Mi se sada vraćamo onome što je hijerarhijski više i važnije. Čitamo šta su ciljevi obrazovanja i koji su to ishodi koje sa tim obrazovanjem hoćemo da postignemo. Za njih se vezujemo. Ako zbog toga trpi program, neka trpi.“
Udžbenici su pre svega industrija
Pitanje udžbenika ste i Vi dok ste bili ministar pokušali da uredite. Kako ti udžbenici treba da izgledaju, ko može da ih izdaje… Tu se stvari nisu promenile, makar ne nabolje?
„Nisu. Zato što ako sagledamo šta su udžbenici danas, čemu to služi, dođemo do toga da su udžbenici pre svega industrija. To je proizvodnja udžbenika koje roditelji moraju da kupe, iz kojih njihova deca nešto uče. Ali ispada da je mnogo važnije to da se ti udžbenici odštampaju i prodaju nego da li će ti udžbenici biti ikada otvoreni i da li će išta iz njih da se nauči. Znamo koliko ima udžbenika koji nikada ne budu otvoreni. Neko je morao da ih plati i ostanu negde u nekom kutku ili na tavanu, a da se ne vidi da su ikada bili otvarani. To je tema kojom prosto ne bi trebalo da se bavimo u svetlu nove školske godine. Udžbenici sada prosto moraju da budu dostupni i u elektronskom izdanju, moraju da imaju materijal koji je čitljiv.
Viber – jeziva varijanta
Ne znam koliko sam puta video tokom prvih meseci ove godine katastrofalne varijante gde učenici dobijaju fotografiju stranice iz knjige, iz zbirke, koja je poslata preko Vajbera. Učenici pokušavaju da ono što je nečitko i loše snimljeno pročitaju, da rekonstruišu, da naslute šta piše. To je stvarno jeziva varijanta. Da mi fotografišemo stranice iz knjige i da se to čita sa mobilnih telefona! Ako je to ta digitalizacija udžbenika, onda nam to ne treba. Bolje je da neko nađe link, neku stranu na internetu, jer mnogo naših nastavnika je napravilo vrlo fin materijal.
Onda će bar to učenici moći da otvore i da shvate. Pandemija je pokazala da mi nemamo dovoljno elektronskog nastavnog materijala koji bi vrlo lako mogao da se deli preko interneta. To bi trebalo da se radi, ali ne treba sada opteretiti nastavnike da oni pribave taj materijal i da bude dostupan onlajn. Mislim da bi sada bilo zaista fer da izdavači učine da koliko god je moguće njihovih udžbenika bude dostupno onlajn. Čak i besplatno.“
Izdavači bi mogli da ponude besplatne digitalne udžbenike
Mislite li da je to realno? Pa oni su se pobunili kada ste hteli da uredite polje izdavanja udžbenika?
„Slažem se da to nije mnogo realno. Ali znamo da je u mnogim zemljama to uspelo. Mislim da ima 10-15 godina, gledao sam sadržaj besplatnih elektronskih udžbenika u Makedoniji. Dakle, nije to ni Koreja, ni Japan, nego u Makedoniji. Učenici odu na tu veb-stranu i otvore udžbenike iz kojih mogu da uče. Ja ne očekujem da se utrkuju izdavači ko će pre da otvori svoje udžbenike. Ali, ljudi, sada živimo u takvoj situaciji. Ako to nije gest, poruka da se problemi pandemije reše, onda ne znam šta jeste.“
Ali se postavlja i pitanje kvaliteta udžbenika?
„Ne posebno. Istina je da se po medijima često pojavljuju greške iz nekih udžbenika i neke nedoslednosti pa se ljudi zabavljaju time i smeju se. Kao, vidi ko sve piše udžbenike i vidi kakve su to sve gluposti. Ali toga je ipak relativno malo. Šta sve danas ljudi čitaju i sa čime se sve susreću, ovo što je u udžbenicima je prilično dobro. Mislim da naši udžbenici nisu loši. Problem sa njima je to što ih niko ne čita.“
Da li ih niko ne čita zbog toga što ne odgovaraju onome što se uči u školi? Šta je problem?
„Problem je što imamo udžbenike za predmete koje niko ne radi u školi na način da se te lekcije ikada pročitaju. Postoji udžbenik za fizičko vaspitanje za prvi razred osnovne škole. Takav udžbenik je odobren. U krajnjoj liniji, neko ga je napisao. Ali je pitanje da li nam je neophodan. Vidite da nije. Onda bi konačno nastavnik, učitelj trebalo da proceni da li je neki udžbenik neophodan ili ne.“
Profit pre svega
Kako to nastavnici procenjuju? Znamo da je bilo priča o tome da ako izaberu određenu izdavačku kuću, dobiju putovanje ili tablet ili ne znam šta…
„To je vrlo neregularna situacija gde je profit u prvom planu, gde je to uslov svih uslova. Tu su dobrim delom i nastavnici žrtve toga i ne mogu lako da se izbore sa tim. U svakom slučaju, mislim da su udžbenici kakve danas imamo sasvim dobri i da ne moramo sada da ih menjamo. Bilo bi dobro da se ti udžbenici nasleđuju. Naravno da se takve stvari ne sviđaju izdavačima, naravno da bi oni hteli da prodaju još jedan komplet udžbenika, ali mislim da je vrlo razumno u ovom trenutku da se dele ti udžbenici. I što je god moguće više udžbenika u elektronskom formatu.“
Ali na ruku izdavačima ide i država koja kaže da se na svake tri godine biraju novi udžbenici. I onda oni promene četiri rečenice i kažu da je to novi udžbenik.
„Tako je. Siguran sam da bi se mnogi autori, da se oni sami pitaju, da nije reč samo o izdavačima, vrlo rado odrekli svojih autorskih prava i rekli: „Ok, ovo sada neka bude javno dobro. Zaboravimo na bilo kakve procente i tantijeme, sada je važno da udžbenik bude vidljiv i dostupan i da svaki đak može da dobije udžbenik u elektronskom formatu.“
Dodaj Komentar