Aleksandar Glavnik je samo jedan od mnogih profesora istorije koji su o antifašizmu učili kroz partizanske ofanzive i saradnju četnika sa okupatorima – a sada predaju po udžbenicima u kojima se istorijska uloga i jednih i drugih značajno menja.
On je u tom svetu sam.
Ne postoji nikakva direktiva niti savet kako predavati istoriju – ni od direktora škole, ni od strukovnih udruženja istoričara, kaže Glavnik.
Danas radi sa talentovanim đacima Matematičke gimnazije, u sistemu gde je nastava istorije značajno izmenjena.
„Politika snosi veliku odgovornost za relativizaciju vrednosti antifašizma i njegovu zloupotrebu u dnevnopolitičke svrhe”, kaže Glavnik za BBC.
Koliki je uticaj škole
U borbi da politika, koliko je moguće, ostane izvan škola, nastavnici nemaju pomoć.
„Kada krenete na čas i zatvorite vrata učionice – od tog trenutka, sve je na vama.
Ima tu raznih opravdanja – planovi, udžbenici… – ali odgovornost je na profesoru.”
Glavnik kaže da đaci dolaze na čas sa velikom količinom informacija za koju im je potrebna pomoć u slaganju u širi mozaik i dobijanju jasnije slike.
„Kvantitativno, oni dobijaju više informacija, ali se plašim da kvalitativno dobijaju manje znanja.”
Zbog toga se, smatra ovaj profesor istorije, i događaju slučajevi gde mu đaci dolaze sa „zabrinjavajućim ideološkim stavovima”.
„Ja ih onda pitam kako mogu da podržavaju ideju u kojoj su Srbi i Jevreji bili predviđeni da služe kao robovi nacistima.
Ali osećam da ne uspem uvek da uzdrmam njihov stav.”
Glavnik kaže da se razvijaju žive diskusije među đacima koji prate slučajeve rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića ili Milana Nedića, te da se jasno definišu pristalice i protivnici.
U tim situacijama, pokušava da im ukaže na važnost argumentovanja stavova, ali je svestan svog ograničenog uticaja.
„Stvari počinju od porodice, pa onda imate medije, i tek onda dođe škola.
Imam veliki problem sa gubitkom uticaja škole”, zaključuje Glavnik koji kaže da se on obrazovao u sistemu koji opisuje kao „dubinski prožetog antifašizmom”.
Kako je prosveta postala „avangarda”
Istoričarka Dubravka Stojanović analizirala je promene u udžbenicima istorije koje pokazuju odnos društva prema antifašizmu.
„Školstvo je inače sporo u promenama, ali u ovom slučaju, dogodilo se da se od školstva krene i da ono bude avangarda.
Od 2002. godine izdaju se udžbenici u kojima je Drugi svetski rat ‘okrenut za 360 stepeni’ – partizani su kolaboracionisti, činili su ratne zločine, a četnici su istorijski opravdani, očišćenih biografija.”
Usledili su, kaže Dubravka Stojanović, promena naziva oko 800 ulica u Beogradu, zapuštanje spomenika, zakonsko izjednačavanje prava četnika i partizana, sudski procesi rehabilitacije Draže Mihajlovića, dok se čeka epilog sličnog procesa za Milana Nedića.
Ona kaže da je to talas koji je krenuo posle promene vlasti 2000. godine.
„Slobodan Milošević je, zbog svojih veza sa SUBNOR-om, JUL-om i sličnim organizacijama, držao antifašizam kao nešto nasleđeno.
Nova vlast je želela da prekroji istoriju i pokaže se kao antikomunistička, postajući ono što Todor Kuljić naziva antiantifašizam.”
Posmatrajući situaciju u regionu, istoričarka Stojanović kaže da se antifašizam zadržao u republikama bivše Jugoslavije koje smatraju da su nacionalno profitirale iz Drugog svetskog rata i jugoslovenske federacije – u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Makedoniji.
„Oni koji su bili nezadovoljni svojim nacionalnim položajem, a koji i danas imaju neke aspiracije, poput Srbije i Hrvatske, napravili su najveću reviziju Drugog svetskog rata i svoje narode postavili kao centralne žrtve.”
Tako se zbog Blajburga potiskuje Jasenovac, a u Srbiji je u centar pažnje stavljaju žrtve Nezavisne države Hrvatske i stradali posle 1944. godine, zaključuje Dubravka Stojanović.
Ona dodaje i da se o odnosu naprednjačke vlasti prema antifašizmu može suditi prema „pomeranju” proslave Dana oslobođenja Beograda sa 20. na 16. oktobar 2014. godine, samo da bi se uklopila sa dolaskom ruskog predsednika Vladimira Putina.
Nezadovoljni i jedni i drugi
Predstavnici dva pokreta čije su uloge poslednjih decenija prilično izmenjene imaju svojih razloga za nezadovoljstvo.
Prvi čovek SUBNOR-a (Savez udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata) Srbije Dušan Čukić kaže da udžbenici u školama u Srbiji ne odražavaju činjenicu da u Srbiji nikada nisu postojala dva antifašistička pokreta.
„Ministar prosvete se uzbudio zbog radnih svesaka u kojima su stihovi Cece Ražnatović, iako je ona popularna i van Srbije.
A ne pada mu na pamet da zabrani udžbenike istorije koji truju generacije formulacijama o Drugom svetskom ratu, negativnim biografijama Josipa Broza Tita, a pozitivnim generala Draže Mihajlovića.”
Na pitanje da li je ova organizacija pokretala inicijative za izmenu pristupa antifašizmu, Čukić, inače dugogodišnji novinar i urednik RTS-a i Večernjih novosti za vreme Miloševićevih devedesetih, odgovara tvrdnjom da je vlast posle 2000. godine značajno oslabila ovu organizaciju.
Inicijative jeste podnosio Ravnogorski pokret, čiji predsednik Momčilo Živković kaže da one nisu naišle na odgovor u državi.
„Uče nas lažnu istoriju koja je donela više zla nego ratovi i boleštine”, kaže Živković i dodaje da danas društvene mreže uspevaju da otkriju ono što, kako smatra, sakrivaju školski sistem i javnost.
Procesi rehabilitacije
Viši sud u Beogradu 13. maja 2015. godine komandantu Kraljevske vojske u otadžbini Dragoljubu Mihailoviću vratio je građanska prava koja su mu bila oduzeta u sudskom procesu 1946. godine. Postupak za rehabilitaciju počeo je u septembru 2010. godine.
Pred Višim sudom u Beogradu 25. juna 2018. godine biće nastavljeno saslušanje poslednjeg svedoka u procesu rehabilitacije predsednika kvislinške srpske vlade za vreme nemačke okupacije Milana Nedića. Postupak je iniciran 2008. godine, a rasprava je počela 2015. godine.
Procenjuje se da se pred sudovima u Srbiji vodi oko dve hiljade postupaka za rehabilitaciju, među kojima i onaj pred sudom u Valjevu za rehabilitaciju četničkog vođe Nikole Kalabića.
Dodaj Komentar