Saobraćajne nesreće u Srbiji godišnje odnesu oko 500 života. Prema podacima MUP-a Srbije iz novembra prošle godine, u prvih 11 meseci 2023. u saobraćajkama je poginulo desetoro dece. A 122 deteta su povređena.
O odgovornosti vozača za saobraćajne nesreće neprestano se priča. Ljudski faktor i jeste njihov najčešći uzrok. Pitanje je, međutim, i koliko deca znaju o saobraćaju? Kako se snalaze u njemu? Koliko ih o tome uče u školi?
Svojevremeno je postojala i posebna knjiga, udžbenik. Nastava je izvođena i na poligonima. Deca su učila da voze bicikle, ali i kako da se kao biciklisti ponašaju u saobraćaju. Kakvo je danas stanje u školama? Može li nešto da se promeni na bolje?
Na tu temu za portal mojranac.rs priča Damir Okanović iz Srpskog komiteta za bezbednost saobraćaja, koji na pitanje ima li, uopšte saobraćajnog obrazovanja u školama odgovara:
„Ima, ali u kom obliku. Prvo, u sistemu predškolskog vaspitanja ga nema. Nema ga ni sistemu srednjih škola i gimnazija, osim u stručno profilisanim školama. Generalno, dakle, imamo ga samo u osnovnim školama, i to pitanje je kako. Što se tiče mlađih osnovaca, oni imaju određen fond časova, veoma skroman, gde se ova tema obrađiuje. Pritom, to zavisi i od dobre volje nastavnika. Kad je reč o sadržaju, ne uči se samo o bezbednosti u saobraćaju, već se uči i podela vozila, vrste vozila, avioni, kamioni, putevi i slično.“
Znaš kako kaže Cane iz Partibrejkersa – ne mogu nevaspitani da vaspitaju. Ko će da vaspita dete? Da li ova majka što slika dete dok ga otac drži u krilu i vozi? Ne mogu. Nivo svesti sadašnjih roditelja nije takav da oni mogu da kvalitetno vaspitaju svoje dete
Sposobnost preživljavanja na ulici
Koliko to treba da zanima, recimo, decu od prvog do četvrtog razreda?
„Neću da procenjujem koliko treba da ih zanima. Mogu samo da procenim da li to znanje utiče na njihovu sposobnost preživljanja i smanjenje rizika od saobraćajne nezgode. Apsolutno ne. Obrazovanje dece svodi se na poznavanje pukih pravila. Šta znači crveno, šta znači zeleno, šta znači par saobraćajnih znakova i… Tu se završava obrazovanje. Fond je oskudan, kvalitet nastavnog sadržaja je diskutabilan. Imamo veliki broj grešaka u samim udžbenicima. I kada dođemo do poslednjeg nivoa, do izvođenja same nastave od strane nastavnika, upitno je koliko su oni tome posvećeni.
Jedan od problema jeste što deca već godinama najviše stradaju kao putnici u vozilu zbog toga što ne sede u bezbednim sedištima, odnosno zato što nisu vezana. Tome se u trenutnom nastavnom planu i programu skoro i ne posvećuje pažnja. Najviše boli to da o bezbednost dece gotovo da nema ništa. Kada je reč o starijim osnovcima, to se odvija kroz nastavu Osnova tehnike i tehnologije. I tu imamo opet određeni, veoma mali, fond časova. Većina sadržaja nije posvećena bezbednosti u saobraćaju. Deca uče podele na drumski, vazdušni, vodeni saobraćaj… Uče podelu puteva na magistralne i regionalne… U sedmom razredu, na primer, pod saobraćajem uče unutrašnje transportne sisteme, pokretne trake, elevatore, buldožere…“
A ne uče to kako treba da se ponašaju na ulici.
„Uče kroz pravila. Ali, na primer, kada su u pitanju stariji osnovci, to su deca koja već polako sedaju na bicikl, koja će uskoro sesti na motocikl. Prosto, moraš sadržaj da prilagodiš aktuelnostima koje su karakteristične za njihov uzrast. To se ne prati.“
Biti viđen na ulici
Dakle, da ih stave na bicikl, pa na poligon.
„To je veština. Svakako i to, ali ne samo to. Deci treba da objasniš zbog čega je bitno da budeš uočljiv u saobraćaju. Bez obzira da li si na biciklu, ili si pešak, ili traktorista, sutra ćeš voziti motociikl… Pa mu objasniš kako tebe vide drugi vozači. Kolika je mogućnost da reaguju u određenim uslovima. Mi, na primer, kada radimo sa četvrtacima, obično jurimo da to bude popodnevna smena, kada padne mrak.
Treba sistemski da se radi na najvišem nivou. A ne da ja dođem i održim predavanje za 30 klinaca, od ukupno 22-23 hiljade – koliko ima u Beogradu upisane dece u osnovnim školama
I onda ide lekcija – budi viđen. Dođemo sa prslucima, trakicama, pa donesemo baterijske lampe, pa ugasimo svetlo u učionici, pa objasnimo koliko vozaču treba metara da te vidi, pa da se zaustavi. Klincima je to super i njima to ostaje u glavi. Sa starijim osnovcima već možeš da pričaš na mnogo višem nivou. Sa njima to i radimo, pričamo im o mopedima. I dolazimo do srednje škole gde ne možeš ništa. A to su deca koja će bukvalno sutradan da sednu u automobil.“
Zar to nije paradoksalno?
„Jeste. Imaš klinca koji je došao u auto školu, položi, sedne u auto i posle tri meseca – puf, napravi glupost. Taj isti klinac koji je napravio glupost je osam godina drljao klupu u osnovnoj školi, pa još tri ili četiri godine u srednjoj školi. Ti kao država imaš hiljade zaposlenih u prosveti. Hiljade kvadrata koje ti angažuješ za obrazovanje. I da ne upotrebiš taj potencijal, da to dete formiraš za tih 11-12 godina. Da kada dođe u auto školu već bude spreman, i samo da ga naučiš kako se ’mota’ violan i menjaju brzine. Karikiram, naravno.“
Ne mogu nevaspitani da vaspitaju
Da uče samu tehniku vožnje.
„Da bude potpuno saobraćajno svesno biće. Mi smo radili sa Ministarstvom prosvete, radimo i danas. Kažemo – ljudi, to nama treba. Pa znate, niste vi jedini, znate koliko nama dolaze i hoće da se uči ovo, da se uči ono. U redu, deca su preopterećena, ne možemo dodatno da ih opteretimo. Rasteretite ih nečega. Šta je suština? Na grafiku broja poginule dece, kriva naglo počne da raste posle 14. godine starosti. Onog trenutka kada dete izađe iz osnovne škole, umesto da tada bude najspremnije, najobrazovanije, njemu se drastično povećava šansa da pogine, da postane žrtva saobraćajne nesreće. Puštaš da ti izađe dete iz osnovne škole sa nedovoljnim stanjem svesti, nedovoljnim znanjem, nedovoljnim vaspitanjem…“
Koliko roditelji ne rade na saobraćajnom vaspitanju svoje dece?
„Znaš kako kaže Cane iz Partibrejkersa – ne mogu nevaspitani da vaspitaju. Ko će da vaspita dete? Da li ova majka što slika dete dok ga otac drži u krilu i vozi? Ne mogu. Nivo svesti sadašnjih roditelja nije takav da oni mogu da kvalitetno vaspitaju svoje dete. Imam drugare, intelektualci, doktori nauka. Čovek ide, doktor nauka, psihijatar, i prevodi decu preko ulice na crveno. Šta radiš Milutine? Ne, pa šta nema automobila. Pa dobro, ok, kakvu si ti sada lekciju dao svojoj deci? Tako će sutra tvoja deca da prođu na crveno kao pešaci, a prekosutra će kao vozači, pa nema drugih automobila, pa će nekoga da ubiju. Ako doktor nauka tako radi sa svojom decom, ako nema svest o tome, šta onda očekuješ od nas običnih.“
Usporiti pored škole
Šta je potrebno da se dogodi da bi vozači biili svesni da moraju da uspore pored škola, da ne bi došlo do saobraćajne nesreće?
„Opet obrazovanje. Ljude moraš da ubediš, da ih informiraš stalno. Da im objasniš da se sa svakim kilometrom povećanja brzine smanjuje šansa za izbegavanjem saobraćajne nezgode. I da se povećava težina povreda, odnosno smanjuje se mogućnost preživljavanja deteta. Sa druge strane, kome to nije jasno, postaviš kamere, postaviš odgovarajuće elemente koji će da…“
Na grafiku broja poginule dece, kriva naglo počne da raste posle 14. godine starosti. Onog trenutka kada dete izađe iz osnovne škole, umesto da tada bude najspremnije, najobrazovanije, njemu se drastično povećava šansa da pogine, da postane žrtva saobraćajne nesreće
Ležeće policajce….
„Preduzmeš sve što treba da se smiri saobraćaj. Ali definitivno naš nivo saobraćajne kulture, naš nivo saobraćajnog obrazovanja je na veoma niskom nivou. I to možemo bitno da popravimo samo kroz sistem formalnog obrazovanja, u vrtićima, u osnovnim i srednjim školama.“
Nije dovoljno samo da neko iz Komiteta za bezbednost saobraćaja održi nekoliko predavanja. Mora se sistemski to ubaciti u obrazovanje.
„Vidi, imaš olimpijski bazen, i kažeš – ja hoću da u olimpijskom bazenu voda postane slana kao more. A ja iscepam kesicu soli i sipam u bazen. Evo, napravili smo sada nešto dobro. Pa sutradan dođem po još jednu kesicu soli. Kada će ta voda da postane slana? Moraš da dođeš kamionom, da istovariš ceo kamion. Treba sistemski da se radi na najvišem nivou. A ne da ja dođem i održim predavanje za 30 klinaca, od ukupno 22-23 hiljade – koliko ima u Beogradu upisane dece u osnovnim školama. To ti je kesica soli. Ništa. Znači mora da se radi sistemski. Ministarstvo obrazovanja je trenutno najveći problem. I kompletna struka je saglasna da je najvažnija mera u sistemu bezbednosti saobraćaja saobraćajno vaspitanje i obrazovanje dece.“
Dodaj Komentar