Ministar prosvete Mladen Šarčević nedavno se „pohvalio” da je on odgovoran za to što je vršnjačko nasilje sada vidljivije, jer je dosadašnja taktika škola bila da ga skrivaju. Bez obzira na to da li je ono samo vidljvije ili je zaista u porastu. Činjenica je da je vršnjačko nasilje vrlo prisutno. Često se dešava da nasiljem bude proglašeno i obično koškanje, razmirica među drugarima… Zbog toga je, kako za „Ekspres” kaže psiholog Žarko Trebješanin, potrebno tačno odrediti šta jeste, a šta nije nasilje.
“Ne može baš sve da se podvodi pod nasilje. Ne možemo govoriti o nasilju ako neko nekoga povredi slučajno. Da bi nešto bilo nasilje, pre svega treba da zadovolji nekoliko kriterijuma. Dakle, to jeste agresivni čin, nanošenje povrede ili čak zastrašivanje. Mora da bude namerno, svesno i da se ponavlja tokom nekog relativno dužeg vremena. Inače, ako se desi jednom ili dva puta, onda bismo mogli da kažemo da je svako dete i trpelo nasilje i bilo izloženo nasilju”, kaže Trebješanin za “Ekspres” i dodaje:
“Da li ima porasta nasilja ne možete da kažete samo na osnovu izveštaja medija. To je nepouzdano. Morate da imate istraživanje. U istraživanju je bitno da se jasno definiše šta jeste, a šta nije nasilje. To nasilje, dakle, može biti fizičko – šutiranje, guranje, udaranje, čak i upotreba oružja… Ali to može biti, a često i jeste, verbalno nasilje. To ne treba potcenjivati, ako neko stalno preti, ako nekog stalno ismevaju, govore mu ružne reči… To se veoma teško podnosi”.
Nasilje koje više koriste devojčice
Da li je to razornije od fizičkog nasilja?
“Može da bude. Vrlo često je to kombinovano. Postoji i jedna posebna vrstu nasilja. Ja bih rekao da je to socijalno nasilje koje više koriste devojčice. To je nasilje kada ne upotrebljavate fizičku silu, koje nije tako vidljivo. Čak ne morate ni da vređate. Dovoljno je da izolujete neku osobu, da je bojkotujete.”
To je ono kad kažu “nemoj da se družiš sa onom tamo, a ako se budeš družila, nismo više drugarice”.
“Da, i onda imate bojkot, da neće da se igraju sa nekom devojčicom, neće da se druže sa njom, ne zovu je na žurke… To je veoma strašno. Deci, pogotovo u uzrastu puberteta i adolescencije, izrazito je stalo do vršnjaka. Roditelji više nisu toliko bitni. Zamislite efekte te izolacije, kada vas odbacuju ili čak ismevaju. Najzad, danas je vrlo karakteristično digitalno nasilje, preko društvenih mreža. Imate izraženo socijalno nasilje i nasilje koje ide za tim da iskoristi nekoga. To je klevetanje, to su ružne priče koje se iznose…”
Trag ostaje
Posebno je značajno jer to ostaje zapisano.
“Tako je, trag ostaje. Drugo, to je svima dostupno, pa moramo uzeti u obzir i tu dimenziju, za razliku od ovoga što se ipak odigrava negde u četiri zida i što vidi manja grupa. Ovde se javno ponižava neka osoba i to možete da radite 24 časa dnevno. To postaje sve ozbiljniji problem, ako imate u vidu i stvaranje lažnih profila.”
Nasilnici, zapravo, sada imaju mnogo više „alata” da sprovode nasilje.
“Da, a kada je reč o digitalnom nasilju, nasilnik može da se sakrije, da ostane anoniman, jer nije blesav da se pod svojim imenom javlja. To je posebno ozbiljan problem u borbi protiv te vrste nasilja. Sada dolazimo do toga da li nasilja ima više ili manje. To bismo mogli egzaktno da utvrdimo jednim ozbiljnim istraživanjem.”
Šta kažu istraživanja?
Da li ga je neko radio?
“Radili su na Institutu za psihologiju istraživanje o vršnjačkom nasilju u školi u Srbiji pre nekoliko godina. Kada bi neko sada radio po istoj metodologiji, sa istim uzorkom, onda bismo zaista mogli da vidimo kako i koliko je to napredovalo. Ovako imamo prilično, da ne kažem baš nepouzdane podatke.”
Osnovno pitanje koje svako postavlja kada je reč o nasilju je gde su uzroci?
“To je veoma bitno i na to obraćam pažnju kada radimo seminare, edukacije za nastavnike i uopšte ljude koji rade u školama. Nesumnjivo je da je porodica jedan od bitnih generatora nasilja. Tačnije, porodica je jedan od najznačajnijih agenasa, prenosnika, socijalizacije. Istraživanja pokazuju da je veliki broj te nasilne dece u suštini iz porodica koje su ili razorene, nepotpune, porodica koje su iz nekih marginalnih socijalnih slojeva… Vrlo često se dešava, mada ne mora da bude uvek, da su ti nasilnici bili i žrtve nasilja. Onda je to lako objašnjivo, da je neko trpeo nasilje godinama, da je naučio da je to način da se nešto postigne. Taj model ponašanja on prenosi i koristi na onima koji su slabiji, koje sad on može da zlostavlja. Još jedan stereotip je da je to uvek dete iz neke porodice u kojoj je vaspitanje veoma strogo, autoritarno… A to može da bude čak i potpuno suprotno, jer imate dosta nasilne dece koja su u suštini razmažena, koja nikada nisu imala postavljene granice i smatraju da mogu da rade šta hoće. Oni vrlo dobro znaju za svoja prava, jer sada su dečja prava u središtu, ali naravno ne znaju za odgovornost. Još ako su roditelji uz njih, a obično jesu…”
Prezaštićena i razmažena deca
Dakle, to su ta previše zaštićena i razmažena deca?
“Tako je, i kada ih, recimo, nastavnik opomene ili kazni, dolaze roditelji i raspravljaju se, kako to oni njegovo dete kažnjavaju… I dete onda oseća da ima zaštitu. To je takođe prilično tipično za savremeno doba.”
Za savremene metode vaspitanja?
“Jeste. Deca prosto ne znaju za granice, nemaju ugrađene kočnice, nemaju izgrađena pravila. Navikli su da su privilegovani i da im se može šta god požele. Porodica jeste bitna, ali bilo bi zaista nepravedno da se sve svali na porodicu. Na kraju krajeva, treba podsetiti na to da je porodica u suštini više prenosnik, transmisija, ali da su pravi generator nasilja i naopakih vrednosti društvo, kultura. Oni su odgovorni za to, a onda naravno porodica to prenosi. I kada smo kod već tih prenosnika, mediji su ti koji imaju veliku moć. To, naravno, nisu više klasični mediji, jer deca danas ne čitaju novine. Sada su mnogo moćniji internet i televizija.
Dakle, deca i na internetu, i na televiziji, i na igricama, i na mobilnom telefonu mogu da vide toliko nasilja… Čak i da u porodici uopšte nema nasilja, oni se u virtuelnom svetu susreću sa toliko nasilja da im prosto opada osetljivost. Prag tolerancije na nasilje je veoma visoko podignut. Istraživanja pokazuju da dete do svoje 12. godine vidi gotovo 10.000 ubistava, vidi oko 100.000 nasilnih činova, nasilnih scena. I sada kada imate filmove, pa crtane filmove…”
Nasilje na filmu
Ali i mi smo imali crtane filmove poput “Toma i Džerija” gde su se makljali…
“Da, ali tamo je to bilo malo drugačije. I još jedna stvar je vrlo važna. Može u filmu da bude prikazano i nasilje. Imate sjajne filmove u kojima ima nasilja. Ali morate da vidite i to da nasilje nije prikazano afirmativno, ne da se nasilje slavi, da se nasilje ne uzdiže, nego se pokazuju negativne posledice. Ako dete to ne vidi, a vidi da se nasilje isplati, da taj nasilnik postaje heroj, da tako uspeva da dođe do bogatstva ili do nekog luksuza u životu, on na neki način zaista postaje heroj. I onda se oni ugledaju na njega. A ako taj nasilnik rđavo završi, to ipak menja stvari. Poznato je da deca uče po modelu, da oni imaju neke uzore i na njih se ugledaju. E sad, kad pogledate kako žive njihovi idoli… To nije onaj sistem vrednosti koji bi trebalo da bude, to nisu one univerzalne vrednosti da neko postiže uspeh na osnovu znanja, poštenja, vrline, rada, nego naprotiv.”
Kada govorite o idolima, mislite na one sa estrade, na starlete?
“Tako je. I kada govorimo o medijima, tu su dominantni rijaliti programi. To je ono što je pogubno. Tu se sistematski promoviše nasilje u svim oblicima – i fizičko nasilje i ponižavanje i verbalno nasilje, čak i seksualno nasilje…”
Rijaliti kao monstruozni eksperiment
Mentalno…
“Da, mentalno. To je kao neka vrsta monstruoznog eksperimenta. Vi ste zatvorili ljude tamo, napravljeno je da ljudi žive na malom prostoru i pod još nekim uslovima, izazivate da se međusobno takmiče, da eliminišu nekog… Ako podstičete svađe, netrpeljivost, zavist i ogovaranje, vi onda stvarate potpuno naopak sistem vrednosti. I tu zapravo oni najgori dobijaju nagradu. A deca sve to vole. To, na kraju krajeva, gledaju njihovi roditelji, a deca vide da se tamo dešava nešto ‘interesantno’.”
A roditelji ne objašnjavaju deci šta je to što gledaju?
“Pa, naravno. A pogotovo još što se u školi priča o tome i neko ko to ne gleda je prosto „out”, jer je izvan te priče. On kao da se sam izolovao. A kada pogledate malo stariju decu, oni vide da tabloidi to prenose i to je glavna stvar za njih. A ako ne učestvujete u tome, izopšteni ste iz društva. Naročito je strašno što se kod nas vade na to da tako nešto imate svuda. Tačno je da ima, ne baš svuda. Ima u mnogim zemljama, ali tamo nije primarno. To je ono što je bitno. To je isto kao kad kažu da svuda ima korupcije. Evo, ja bih bio srećan da živim u zemlji u kojoj ima korupcije kao u Nemačkoj, kao što je ima u Švedskoj ili Norveškoj. Vrlo je bitno da li je to incident, nešto što se retko dešava i što se strogo kažnjava, ili je to nešto što se prećutno favorizuje.”
Sistem neguje nasilje
Da li neko krade ili kraducka…
“Da. Ovde imate čitav sistem koji neguje nasilje, neguje vrednosti uspeha po svaku cenu, biti pohlepan, biti nepošten ili kako se kaže, snalažljiv. Neguje se to da je bitno da imate moć, bez obzira na to kako ste stekli tu moć. Stvarate potpuno naopak sistem i to je ono što je zaista zabrinjavajuće.”
Spomenuli ste školu, u kojoj je takođe vrlo prisutno vršnjačko nasilje. Koliko je škola sposobna da reaguje, da li reaguje na pravi način, ili se to često prećutkuje zarad titule “škole bez nasilja”?
“Imate istraživanja kada se u istoj školi postave pitanja o nasilju učenicima, nastavnicima, upravi škole, direktoru, sekretaru, stručnim službama… To su pitanja o tome koliko je puta neko bio žrtva nasilja, ili čak koliko je puta neko bio nasilnik… Kroz odgovore vi dobijate vrlo neujednačene rezultate. Najrealniji su učenici. Već nastavnici i stručne službe gledaju da to smanje, jer njima mnogo ne odgovara da tu ima nasilja. Direktoru to posebno ne odgovara. Kada biste gledali rezultate, imali biste primere da u istoj školi, prema odgovorima učenika, ima 40 odsto fizičkog nasilja, dok je kod direktora to možda pet ili 10 odsto. Drugo, još uvek se nekako ide sa tim da se prosto registruju deca koja su nasilna i da se jednostavno kažnjavaju, kao da će time da reše problem. Istraživanja, međutim, pokazuju da je kažnjavanje krajnja mera, nužno zlo.”
Mentalno trovanje
Šta je rešenje?
“Rešenje je nešto sasvim drugo, da se menja sistem vrednosti, da se stvori drugačija atmosfera u školi. Škola, naravno, nije izolovana iz društva. Trebalo bi i u društvu to i te kako da se menja. Ali vidite, kada je ministar kulture istupio protiv rijaliti programa i rekao da se tu promovišu nakazne vrednosti i da je to štetno, ispalo je da se on tu meša u uređivanje privatnih televizija. Kao da to nije javno dobro. Onaj ko ima nacionalnu frekvenciju ima i velike obaveze. To se, međutim, apsolutno ne poštuje. Drugo, zar nije najbitnije da se razmišlja o tome da imamo normalno i zdravo društvo, a ne o tome da li će neki privatnik da napuni svoje džepove? Kao društvo, vi možete zaista da postavljate i neke granice i da nešto zabranjujete. Znate, ja ne mogu da odem na pijacu i da mi prodaju, recimo, kajmak koji je zaražen, zato što taj seljak ima pravo da prodaje. Ne možete trovati ljude. Ovo je zaista trovanje rijaliti programom. Negde se moraju postaviti granice.”
Da li je moguće promeniti sistem vrednosti u školi ako se promoviše model „gaženje preko leševa”, ako se forsiraju ocene, a bez realnog znanja?
“Ne, naravno. Mnogo se više insistira na takmičenju, na konkurenciji nego na saradnji. U redu je čak i to da ima takmičenja. Ali to treba više da bude takmičenje čak i sa samim sobom. Dete, recimo, zna svoj rezultat na početku godine. E, onda treba da ga uporedi sa rezultatom na kraju godine.”
Kazna kao krajnja mera
Zašto je kažnjavanje loše?
“Kažnjavanjem detetu često šaljete poruku „Ja sam moćan, ja mogu tebe da kaznim, ja imam silu i ti ćeš da se ponašaš kako ja kažem”. U stvari, ono što dete koje pribegava nasilju radi je upravo to. Kazna je krajnja mera. Pre toga vi možete da razgovarate sa decom, da vidite zašto je dete toliko puno besa, mržnje… Da naučite dete da može da postigne svoje ciljeve na nenasilan način, da je sasvim normalno i zdravo da se ne slažemo, da dođemo u sukob, ali da se taj sukob može rešiti. I to se može rešiti dijalogom, da deca nauče da prave kompromise.
Ovde vidite kako se situacija zaoštrava. U čitavom društvu u stvari imate taj model ponašanja – jedan mora da pobedi onog drugog, mora da ga satre, da ovaj nestane… I to je ono što podstiče taj način nasilnog dolaženja do cilja, umesto da pokažete alternativu. Kazna ne pokazuje alternativu. Ona ne deluje na mišljenje, na stavove. Kazna samo zabranjuje određeno ponašanje. I dete to tako shvati – dok me drugi vide, ja ne smem to da radim. Dete onda inhibira ponašanje, ali ne menja stavove. I čim bude bilo prilike ponoviće isto, čak će da bude i gori, jer je još više besan, jer je bio kažnjen.”
Problem nastavnika
Koliko su ljudi u školama spremni i voljni da se na taj način posvete radu sa nasilnom decom i koliko imaju mogućnosti da to rade?
– To je isto dobro pitanje. Vi postavljate školi izuzetno visoke zahteve. Njena primarna funkcija jeste obrazovanje. Vi tražite da deca steknu dobro, temeljno obrazovanje, ali i da mogu to dalje da primenjuju. Istovremeno škola je i vaspitna ustanova, treba da vaspitava decu, da primenjuje program protiv nasilja… A kao što znamo prosveta je negde na repu, kada gledate budžet. Dakle, to što se priča da je nama potrebno zdravstvo, prosveta, kultura… To se najbolje vidi po budžetu. Ljudi koji su zaposleni u prosveti su stvarno slabo plaćeni. Osim toga, oni gube ugled, čak je čudno da ga nisu potpuno izgubili. Roditelji im takođe narušavaju ugled, jer će uvek stati uz svoju decu, bila kriva ili ne. To je naravno loše, jer deca onda imaju veliku podršku. Potpuno je obezvređen njihov posao, a sada treba da se bave i ovim stvarima. I, naravno da će onda neki nastavnici da se sklone i kažu „Nisam se ja školovao za ovo. Ja sam se školovao da im predajem fizičko i matematiku, imaju oni roditelje da ih vaspitavaju.“ To, naravno, nije u potpunosti tačno, ali sa njihove tačke gledišta, kad znaju koliko je vrednovan rad, koliki je njihov ugled, možemo da imamo razumevanja.
Mada ima i onih koji se vode time da ne mogu da budu toliko malo plaćeni, koliko malo mogu da rade.
– Naravno, naravno.
Protokole je moguće “izvrdati”
Ministarstvo je uvelo protokol za postupanje u slučaju vršnjačkog nasilja.
– Ti protokoli s jedne strane zaista imaju neku vrednost. To jeste standardizovano da se koristi uvek. Trebalo bi uvek da se koristi. Sa druge strane, međutim, vi možete to i da izbegnete. Opet, kada se to mehanički primenjuje, onda imate često ovo čemu sam govorio, da se koristi kazna i onda kada još nisu iscrpljena druga sredstva. Recimo, prebacićete dete u drugu školu. Ali, da li ste time rešili problem? Teško.
Niko se tom detetu nije posvetio.
– Zalepili ste mu etiketu nasilnika i sada ga izbacujete. A kada dođe u drugu školu, on je došao sa tom stigmom. Odmah ga dočekuju sa predrasudama. Ako se ponašao pristojno, rećiće, aha, evo ga prikriva se. A kada mu, kao što svakom moe da se dogodi, „pukne film“, rećiće – to je nasilje! Dakle, ako se taj protokol mehanički primenjuje, pogotovo što kao i svaka birokratska procedura može da se izigra, onda nećemo doći do rešenja.
Društveno koristan rad
Protkolima je uvedeo i nešto kao društveno koristan rad, što roditelji opet doživljavaju kao kaznu, a u prosvetoi kažu da je to vaspitna mera.
– Kada govorimo o tome kako raditi sa decom, veoma je bitno da se razgovara i sa onim ko je bio žrtva, ali i sa onim ko je bio nasilnik. Potrebno je da se oni suoče i da pokušaju da shvate jedan drugog. Da onaj ko je bio nasilnik ne bude odmah suočen sa optužbom – kako si mogao da uradiš tako groznu stvar. On treba da ispriča šta se to desilo, što otvorenije. Da ovaj ko je trpeo nasilje ispriča kako je on to doživeo. Ne treba to, naravno, idealizovati, ali može zaaista da bude u pitanju nesporazum. Da je ovaj ko je bio nasilnik nešto pogrešno protumačio ili shvatio. A ovajkoji je bio žrtva treba da shvati da je „naislnik“ možda imao loš dan, da mu se desilo nešto strašno, može biti da mu je otac teško bolestan, pa je sav pod stresom… Potrebno je, pre svega da se bolje razumeju. Drugo, onaj ko je nasilnik treba da shvati da je mogao drugačije da postupi. Ali mora sam da dođe do toga, a onda da preuzme odgovornost. Pa ako je, na primer, time što je gađao druga bojama još i isprljao učionicu, onda ga „kaznimo“ i društveno korisnim radom da nedelju dana sređuje učionicu. Ali potrebno je da pre svega preuzme odgovornost, jer je to sasvim drugo u odnosu na to kada je nešto nametnuto.
Prestupnici sa dosijeom
Roditelj, pak, štite svoju decu, pa imamo predlog da se roditeljima nasilnika odredi društveno koristan rad. Da li je to besmisleno, jer opet nasilnik ne snosi posledice, već njegovu kaznu „odrađuje“ drugi.
– Opet je sličan psihološki mehanizam. Naravno da su roditelji odgovorni i nekada ćete zaista morati i njih da pozovete na odgovornost, naročito ako je reč o detetu mlađem od 14 godina. Ali mislim da je pre toga veoma bitno da pridobijete roditelja. Nećete ih pridobiti kaznom. To je onaj krajnji slučaj. Morate zaista da radite sa njima i da ih privučete na svoju stranu, da i on razumeju da je to u interesu deteta. Da razumeju da ako nekritički štiti dete, njemu čine medveđu uslugu. I za dete je bolje da sada ima neki društveno koristan rad od nedelju ili mesec dana, nego da za pet godina dobije zatvor od dve godine. Pozivam se i na istraživanja koja pokazuju da recimo između trećine i četvrtine tih malih nasilnika i prestupnika završi sa dosijeom u policiji do svoje 25 godine.
Kuda idemo kao društvo ukoliko se ono što se danas dešava kao trend vršnjačkog nasilja nastavi?
– Za svako normalno društvo bitno je da je stabilno i da može dalje da prenosi univerzalni pravi sistem vrednosti. Ako imate decu koja svojim ponašanjem promovišu i podržavaju nasilje u društvu, dobijate razoreno, nestabilno društvo. Društvo mora u osnovi da počiva upravo na suprotnim vrednostima, na solidarnosti, na saradnji, na toleranciji. Bitno je da se umesto promovisanja nekulture, primitivizma i nasilja promoviše tolerancija, empatija, razumevanja za drugoga, solidarnost, pravljenje kompromisa. To je jedino što može da nam obezbedi normalnu ljudsku zajednicu. U protivnom biće sve više kriminala i sve više ljudi koji su usamljeni, izolovani, nezadovoljni. I to je ono bure baruta na kojem sedimo.
Prvi korak
Ko treba prvi da povuče prvi korak u tom smeru?
– Imamo nevladin sektor koji se tim bavi, ali on nije dovoljno jak. Najmoćniji je onaj ko ima najveću ulogu u stvaranju sistema vrednosti, a to je pre svega država. Stvari može da menja onaj ko donosi zakone, dakle Skupština, ionajko izvršava te zakone, a to je Vlada. To ne može da bude samo problem Ministarstva prosvete. To je problem i Ministarstva zdravlja. Imate poremećenu i bolesnu decu, nismo ni brojali koje su sve posledice nasilja. Tu je i sistem pravosuđa, policija… To je zaista globalno, to je sistemski problem, koji se ne sme gledati kao problem nekih porodica ili škole. To je zaista problem svih nas.
Dodaj Komentar