Fin i kulturan gospodin gleda svog sina Miloša, koji ima devet godina, na treningu fudbala. Tu su i ostali roditelji. Navijaju (posebno glasne su mame), dobacuju, nerviraju se i ponosno smeše “kao nije važno” osmehom.
Milošev tata je opušten. Miloš je po malo trapav, ali daje sve od sebe i sluša sugestije trenera. Vidno iznervirani roditelji – posmatrači, ne vodeći računa ko ih sluša, prokomentarišu misleći na Miloša: “Vidi ovoga! Od njega nikada neće biti fudbaler”.
Milošev otac, ugledni advokat, presekao ih je pogledom i mirnim tonom dodao: “Zaista, se nadam da neće. Voleo bih da završi fakultet i bavi se nekim poslom u boljim klimatskim uslovima, sa manje bola, manje znoja, više poštovanja okoline i manje mafijaša u svom životu. Voleo bih da ne mora da se odseli iz svoje zemlje zbog profesije, kao i da mu jedna povreda ne može uništiti sav dotadašnji trud i snove. Ali, ukoliko baš bude insistirao da se bavi fudbalom, nećemo mu braniti. Ovde je da bi se zdravo razvijao.”
Šokirani roditelji, a i trener – bivši fudbaler, zamislili su se nad ovom izjavom pitajući se u sebi – pa šta će onda ovde?! On kvari prosek njihovim budućim nosiocima milionskih ugovora Mančestera ili Juventusa, a oni su tako blizu uspehu. U snovima svojih roditelja. Tužna slika današnjice, sa terena sportskih školica za decu…
Školica fudbala – hobi ili lečenje roditeljskih frustracija
Kategorija “hobi” polako izumire zahvaljujući obećanjima školica sporta i lakovernim ili preambicioznim roditeljima, kao i masovnim takmičenjima gde se medalje i pehari dele ” šakom i kapom” i gase sjaj zlata u očima deteta kome je sve lako dostupno, pa i zlato, srebro ili bronza.
Šta je osnovna ideja bavljenja sportom na nivou hobija? Timska igra, sportski duh koji je spreman da dostojanstveno izgubi poen i meč, uvažavanje – kako saigrača, tako i igrača suprotne ekipe, kondicija, razvoj krupne i sitne motorike, učenje toga kako “se pada”, čekanja u redu i poštovanja pravila kluba i trenera kao zdravog autoriteta i često idola. U pobedi “ne poleteti”, u porazu se ne poniziti. Ekipa se drži zajedno i kada je teško. Najvažnije, namenjen je svima – gojaznima, trapavima, sporima, niskima… Časovi se posećuju rekreacije radi, a ne kao uvod u profesionalni sport.
Kasnije, uz mnogo želje, treninga, samodiscipline, odricanja i upornosti dolazimo do profesionalnog sporta gde nije mesto svakome, a greške su izuzetno skupe. Pre svega, zahtevajući maksimalno angažovanje, profesionalni sport neretko usporava napredak na drugim poljima i ne ostavlja puno prostora za alternativu. To je veliki psihološki pritisak koji ne može da nosi dete, kao ni većina odraslih osoba.
Pomešati ove dve potpuno različite vrste bavljenja sportom je izuzetno opasno za samopouzdanje dece, ali i odnose u porodici.
Navijački, a ne sportski duh
Današnji treninzi, nažalost, sve češće neguju kod dece više “navijački” duh nego sportski. Suprotstavljene ekipe se mrze, da bi se dokazala ljubav prema sportu. Ko je glasniji, taj više “voli”. Na kraju se plače, histeriše ili se preglasno, nesportski, podrugljivo raduje. Saigrač se nakon greške vređa bez zadrške.
Čitate tekst i ne pronalazite situacije sa treninga vaše dece? Blago vama, retki ste i pronašli ste za svoje dete pravi klub, koji je angažovao školovanog trenera za PRENOS znanja. Učiteljice znaju i slova i brojeve i jednačine, pa ipak studiraju četiri godine VEŠTINE PRENOSA ZNANJA. A i nećete biti nezadovoljni ako vam dete ne donese milione.
Dodaj Komentar